Јулијан Дјупон
| Јулијан Дјупон | |
|---|---|
 Јулијан Дјупон, 1894. | |
| Пуно име | Јулијан Људвигович Дјупон |
| Датум рођења | 24. август 1871. |
| Место рођења | Одеса Руска Империја |
| Датум смрти | 28. фебруар 1935. (63 год.) |
| Место смрти | Ниш Краљевина Југославија |
Јулијан Људвигович Дјупон (рус. Юлиан Людвигович Дюпон; Одеса, 24. август 1871 — Ниш, 28. фебруар 1935) био је архитекта и уметник који је припадао првој генерацији руских архитеката, емиграната који су се након Октобарске револуције доселили у Ниш и ту наставили живот и каријеру. Дао је велики допринос развоју архитектуре Ниша између два светска рата. Неки његови изведени пројекти данас су споменици културе.
Општи подаци[уреди | уреди извор]
Јулијан Људвигович Дјупон, уметник и архитекта рођен је 24. августа, 1871. године у Одеси у породици енглеског држављанина Лудвика Иванова Дјупона и његове руске жене Агафи Наумовне.[1] Међутим, по усменим подацима добијеним од потомака Дјупонов отац био је француски дипломата који се оженио Рускињом племићког порекла.[2]
Школовање[уреди | уреди извор]
Од августа 1888, до маја 1894. обучавао се у Цртачкој школи Одеског друштва лепих уметности у разреду за екстеријер Архитектонскох одсека (Рисовальнуя школа Одесского общества изящных искусств). Од 1894. до 1901. студирао је на Императорској уметничкој академији у Петрограду на одсеку архитектуре.
Изведени пројекти у Одеси и околини[уреди | уреди извор]
1901. године Дјупон се вратио у Одесу где је до 1906. године, године успешно радио на дужности архитекте у Институту Благородне Девице. У Одеси и у другим градовима садашње Украјине и молдавије, Дјупон је пројектовао и градио за приватне инвеститоре, понекад у коауторству са архитектом V.M. Кабиољским.
У том периоду испројектовао је и изградио:
- Кућу и зграду на Манор имању у Днјепропетровском реону у Украјини
- Кућу Ришљакова у Кишњеву
- Кућу Брежезовског у Харкову
- Вилу Шчелнукова у Харкову
- Кућу Путјати у Харкову
- вишепородични стамбени објекат за Ф. Маха у Одеси
- три вишеспратна стамбена објекта за Н.C. Беликовича у Одеси
- Кућу Жданова на Екатаринском тргу у Одеси која је на Париској изложби 1901. године била проглашена најлепшом архитектонском целином у Европи.[1]
Изведени пројекти у Рјазању и околини[уреди | уреди извор]
- 1908. године Дјупон се сели у Рјазањ где ступа у службу у Војној стамбеној управи.
- Током неколико година бавио се разрадом и изградњом комплекса војног насеља за Болховски пук у Рјазању.
- 1914. године учествовао је у завршним радовима на изградњи храма у част Ускрснућа Христовог (чија је градња започета 1906).
- Од 1914-1915. радио је на изградњи здања Друштвене банке Сергеј Живаго у Рјазању, за које је 1912. године добио награду на архитектонском конкурсу.[3]
Прилике које су утицале на долазак у Ниш[уреди | уреди извор]
По избијању Октобарске револуције у Русији, Дјупон доживљава велику трагедију и остаје без породице. Није познат пут којим је током бекства стигао у Србију, претпоставља се преко Турске и Грчке, као што није позната ни тачна година. Александар Кадијевић претпоставља да је у у питању 1918.[4]
Живот и рад у Нишу[уреди | уреди извор]
Готово да се ништа не зна о Дјупоновом животу и раду у Нишу од 1918. до 1922. године када се жени Даринком Костаћевић са којом је 1923. године добио ћерку Светлану. Наводи се да је Дјупон извесно време радио у Техничком одељењу у Општини. У историјском архиву града Ниша евидентирано је око 30 његових пројеката стамбених објеката и неколико јавних објеката. У Нишу, Дјупон је најпре пројектовао у стилу неокласицизма, али се у његовим радовима примећују и елемети класицизма, ренесансе, као и стилизовани елементи византијског стила. Нису му били страни ни елементи модерне, као ни окретање функционалазму. Све ово сведочи о његовој потреби за проналажењем новог архитектонског језика и израза.[5]
Јулијан Дјупон умро је 28. фебруара 1935. године у Нишу. Сахрањен је на Старом гробљу.
Изведени пројекти у Нишу[уреди | уреди извор]
Јавни објекти[уреди | уреди извор]
- Зграда Енглеско-српског дома (данас Дом средњошколске оомладине), 1926.
- Споменик на Чегру, 1927.
- Учитељски дом, 1932.
- Римокатоличка жупа, надоградња спрата, 1934.
Стамбени објекти[уреди | уреди извор]
- Кућа трговца Милорада Васића, ул. Обреновићева 38, 1927.
- Кућа индустријалца Јосифа Апела, у ул. Господска 2 (данас Лоле Рибара), 1932.
- Кућа Олбриха Адама, у ул. Југ Богданова 3, 1932.
- Кућа трговца Ђорђа Ћермила у ул. Мрњавчевићева (данас Дрварска 2), 1932.
- Кућа Петра и Добросава Митића у ул. Момчилова (данас M. Вељковића Шпаје), 1932.
- Кућа Паше Машовића у ул. Царице Маре (данас ул. Анете Андрејевић), 1932.
- Кућа кафеџије Драгутина Марјановића у ул. Новопазарска 23, 1932.
- Кућа др. Михајла Ђорђевића у ул. Знепољска 11, 1932.
- Кућа трговца Давида Абеншоама у ул. Г. M. Лешјанина 20, 1932.
- Кућа г-ђа С. Оливенкове и Н. Сапјежко у ул. Београдска 17, 1933.
- Кућа Бранка Ст. Митића, ул. Хрељина 44а, 1933.
- Кућа инжењера Ж. и С. Милосављевића, у ул. Милентијева 12а, 1933.
- Кућа индустријалца Николе Цветковића у ул. Кап. Костина 5, 1933.
- Кућа Радмиле Тутуновић у ул. Бријанова 5, (данас ул. Мачванска), 1933.
- Кућа Трговца Леон Хазана у ул. Г.M. Лешјана 41, 1933.
- Кућа пензионера Освалда Репића на Кеју краља Петра I, бр 8.(данас M. Палигорића), 1933.
- Кућа ливца Николе Дрезгића у ул. Каленикова (данас Марије Бурсаћ), 1934.
- Породична кућа самог архитекте Дјупона у ул. Љубићска 1, 1934.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б С. Ю. Фоменко, Дюпон Юлиан Людвигович (1871, Одесса – 1935, Ниш) // Охрана культурного наследия: проблемы и решения. Материалы ИКОМОС: Научно-информационный сборник. М., 2012. Вып. 1. С. 67–72 http://www.artrz.ru/places/1805007099/1805275392.html
- ^ З. Чемерикић, Архитекта Јулијан, Љ. Дјупон – Нишки период, Друштво архитеката Ниша, Ниш. (2013). стр. 16.
- ^ http://mediaryazan.ru/ekskursia/detail/93913.html,korišćen материал Г. Чикваркина , Банка Сергеја Живага; «Банковское дело на Рязанской земле. История и современность»
- ^ А. Кадијевић, Рад архитеката Јулијана Дјупона и Всеволда Татаринова у југоисточној Србији, Лесковачки зборник 1998, бр. 38. стр. 137–142
- ^ http://cpit.com.ua/2013/06/russkie-arxitektory-starshego-pokoleniya/[мртва веза]
